RocketrollDokumentarni film Dušana Pašića o kninskoj rock sceni. Film većinom pokriva scenu do početka rata ali malo ulazi i u 90-e. Odličan i vrlo zanimljiv dokument za sve kninjane. U nastavku možete pročitati par press clippinga o filmu a dobrodošli ste i da komentarišete. Pali ce sigurno biti drago da dobije neki feedback, nadam se pozitivan. Definitivno je zaslužio. Pale je takođe autorizovao da pustimo inserte iz filma na Kninskom Rječniku, kao duži trailer od 4 minuta, koga možete pogledati ovdje. Uzivajte!

Prvi film o kninskom rock’n’rollu
FoNet EKSTRA, Aleksandar Arežina

Simbolično nazvan “Rocketroll”, film otkriva Knin kao grad gde je rokenrol bio način života, u kome se sviralo kao u Njujorku ili Beogradu i gde je na 12.000 stanovnika dolazilo 12 bendova.
Dok velika muziccka središta bivše Jugoslavije Beograd, Zagreb i Sarajevo još uvek čekaju da neko priču o njihovoj rokenrol sceni valjano pretoči u dokumentarni film, neuporedivo manji Knin, nekadašnja prestonica Republike Srpske Krajine, pre njih dobija svoju muzičku ličnu kartu. PaleDokumentarac “Rocketroll” Duška Pašića prvi je film o sudbini kninske rokenrol scene koja je postala izuzetno zanimljiva u drugoj polovini osamdesetih ali je, nažalost, nestala u vihoru rata 1995. godine. Nekadašnji snimatelj televizije Knin, Pašić se posle pada Krajine obreo u Beogradu sa bogatom televizijskom arhivom o muzičkim dešavanjima u rodnom gradu.

“Kažem sebi: čovječe imaš priču, materijal koji niko drugi nema, sve ti se dalo i bio bi stvarno bitanga da nešto ne napraviš od toga. Imao sam viziju u glavi ali nisam znao kako će sve to na kraju ispasti”, kaže Pašić FoNetu.

Rezultat je zaista impresivan: 26-minutni film koji ostavlja gledaoca bez daha brzinom i količinom informacija, ali i formom i stilizacijom dostojnim bilo koje svetske muzičke televizije, kao što su MTV ili VH1. Povoljan utisak o filmu pojačava podatak da je Pašić radio skoro bez budžeta uz pomoć prijatelja, montašera Pere Nedeljkovića, novinara Igora Čoka i spikera Miljka Daničića, koristeći opremu televizije Studio B zahvaljujući razumevanju direktora te kuće Dragane Milićević. Značajno prometno čvorište na severu Dalmacije otvoreno za uticaje sa strane, Knin je bio daleko od provincijskog duha. U njemu se sviralo sve ono što se moglo tih godina čuti u Londonu, Njujorku, Beogradu ili Zagrebu. “Rokenrol je bio način života u Kninu, gradu sa 12 koncertno aktivnih bendova na 12 hiljada stanovnika. Svi su radili iz entuzijazma i dobro se zezali. Ništa nismo imali od opreme, samo volju da sviramo kako se to u svijetu radi”, kaže Pašić i sam klavijaturista i osnivač sastava Džep. DzepNjegov sastav, kao i Todor Todor, Machine Gun ili Tri balona imali su vrednost koju je tadašnja jugoslovenska muzička javnost morala da prepozna, ali su usud provincije i nedostatak para odigrali ključnu ulogu da do toga ne dodje.

“Prerasli smo okvire Knina i trebalo je sada ići dalje. Trebali su nam producenti i novci da snimimo ploče, ali naravno da toga nije bilo i sve je stalo, a onda je došao i rat”, kaže Pašić. Ističe da je namerno film naslovio bombastično “Rocketroll” kako bi ocrtao sudbinu muzičke scene u Kninu spajanjem imenica rokenrol i raketa, što je direktna asocijacija na rat i “apokalipsu koja se desila Kninu”. Pašić planira da “Rocketroll” pošalje na beogradski Festival kratkometražnog i dokumentarnog filma, jer smatra da je to najbolje mesto za promociju filma pre televizijskog emitovanja. Kaže da nije preterano zabrinut kako će film primiti javnost u Srbiji ili u Hrvatskoj: “Ljudi koji su gledali film doživjeli su neku vrstu kulturološkog šoka. Postigao sam što sam htio: da se zamisle nad filmom. A svako neka shvati film kako hoće. Rokenrol ne poznaje granice i ako si svirao u nekom bendu mi ćemo se razumiti. Kome se ne sviđa, neka zažmiri i ne gleda”, ravnodušan je Pašić.

…još jedan tekst

Snimljen dokumentarni film o urbanom duhu mladih u Kninu “ROCKETROLL”

Knin je osamdesetih brojao oko 12.000 stanovnika a u gradu je delovalo 12 koncertno aktivnih bendova dakle jedan bend na 1.000 ljudi što ovaj gradić stavlja rame uz rame sa mnogo većim i kulturno bogatijim gradovima u tadašnjoj SFRJ. O Kninu se poslednjih godina malo govori. Ako se i spomene sam grad i njegovi nekadašnji i novi meštani, priče se svedu na rat i sve ono što je došlo i otišlo s njim. O onom Kninu koji je postojao pre deset godina sada se sa setom priča isključivo u uskim krugovima u Kanadi, SAD, Norveškoj, Nemačkoj, svuda gde su se krajišnici zatekli posle Oluje 1995. godine. Ostatak onih koji su van tih krugova teško nalaze lepu reč za prognanike koji su stigli u kolonama “sa svih strana bivše Juge” u užu Srbiju. Uglavnom se svi drže komentara da bi trebali malo više da se prilagode, da se emancipuju, da postanu neki novi ljudi. U takvom haosu mišljenja neko se dosetio kako da popravi opšti utisak o Krajišnicima, upoznavajući ljude sa nekom drugom stranom priče – svakodnevnim zivotom mladih osamdesetih godina kada je Knin bio stecište urbanog duha Krajine. Od početka osamdesetih pa do početka rata, tada nezvanična prestonica Krajine brojala je oko 12.000 stanovnika a na tu cifru u gradu je delovalo 12 koncertno aktivnih bendova. Prostom matematikom se dođe do podatka da je jedan bend bio na 1.000 ljudi sto Knin stavlja rame uz rame sa mnogo većim i kulturno bogatijim gradovima u tadašnjoj SFRJ. O tome kako su klinci u Kninu nabavljali instrumente, skidali tablature tada vodećih pank i rok bendova u svetu, imali tremu pred svaku probu a kamoli nastup, vežbali u garažama, podrumima svadjajući se sa komšijama, govori dokumentarni film Duleta Pašića, snimatelja Studija B, nekada RTV RSK, a pre svega toga klavijaturiste jednog od bendova iz tog perioda – kninske grupe Džep.

“Kad sad pogledam unazad, bili smo mali grad, provincija koja je posedovala ogromnu energiju. Imali smo mali klub u malom gradu ali su u njemu svirali veliki bendovi poput Partibrejkersa, Riblje Čorbe, Đavola… Mi smo uglavnom svirali u školskim salama dok se nije otvorio “Baco”, klub u koji su se prebacila koncertna dešavanja. Mom bendu je najveći problem bio bubanj i dobro se sećam kad smo ga dobili da smo se već istripovali da smo profesionalci. Gledali smo u njega ko u boga – kroz osmeh priča Pašić. Knin je bio na raskrsnici. Svako ko je iz Evrope dolazio na more prolazio je tuda, a Knjinani su putovali svuda i kako je ko dolazio donosio je ploče iz Londona, Nju Jorka, Amsterdama. Zato nije čudo što su se tih godina stvarali bendovi koji su koncepcijski bili potpuno drugačiji. – Bilo je tu i pank i hevi metal bendova ali je su rok i nju vejv bili najizražajniji. Tad su se u Kninu svirali Stonsi, Smistsi, sećam se da smo mi non stop svirali prvi album EKV. Ja sam njime bio fasciniran” kaže Dule. Stigao je u Beograd sa Olujom 1995. godine. Za film, koji je simbolično nazvao “Rocketroll” trebalo mu je mnogo vremena i gomila arhivskog materijala koji je poneo sa sobom iz Knina kako bi ga imao za uspomenu. MachineNa kraju je shvatio da je to što ima vredno mnogo više i da može da posluži i za jedan dobar dokumentarac koji ce premijerno biti prikazan na Festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma. “Hteo sam da pokažem da mi nismo divljaci. Knin je imao oko 12.000 stanovnika ali smo živeli kao da nas je 130.000. Prosto hteli smo da živimo kao sav normalan svet a u tu definiciju nam se upravo uklapalo da budemo u trendu, da sviramo i živimo muziku koju volimo. Mi nismo varvari kako nas neki predstavljaju i zato sam upravo kulturu izabrao za temu filma. To je bio nas život” rekao je, na kraju, Dule Pašić.

“Imao sam neke materijale koje sam imao dole skupljao za svoju dušu. Bilo mi je bitno da su kod mene, da ih imam kad ja hoću da ih vidim i da to neko nama drago vreme podelim sa prijateljima. Shvatio sam da je u životu najbitniji arhiv. Šest meseci sam ga pregledavao i rekao sam sebi, čoveče materijal je odličan mogao bi da napraviš nešto kvalitetno. Film je sastavljen iz tri dela. Prvi je istorijski vezan za sam Knin, drugi deo je priča o bendovima a treći ono sto se nama kao narodu desilo. Često kažu da najbolji biser pravi ranjena školjka pa tako i mi” objašnjava Dule.

Bendovi

TodorNajaktivniji bend osamdesetih bio je Todor Todor, koji je bio popularniji u Splitu nego kući. Pored Džepa, mog benda, bili su tu i Krčma kod Đure seljaka (njihov gitarista Igor Kmetić kasnije je prešao u Đavole), Tri balona, Machine Gun koji je svojevremeno svirao po beogradskim klubovima, ali za neke novije generacije najpoznatiji su Mindjušari, koje je podržavao Bora Čorba. Oni su pre bili državna institucija, nego klasični bend. Bio je rat i kako su se neki borili oružjem, mi smo odlučili da se borimo i kulturom. Džep je tek 1996 godine uspeo da snimi album sa materijalom koji je urađen deset godina ranije” kaze Pašić.

51 komentara »