Rađo
priložio/priložila webmeštar dana 17 Jan 2007 u 09:49 pm
vodi se pod: ljudi, slovo R
Sveto Rađenović, čuven po strogoći i ogromnom drobu, profesor Engleskog u gimnaziji do kasnih sedamdesetih. Kad je prvi put došo u naš razred, naravno pijan ki zemlja, počeo je po običaju da proziva učenike da ih upozna. Kad je prozvao Željka Bibića (jedan od mojih najboljih prijatelja, volio bi da znam đe je), upita ga: “Jesi li ti Biiibić ili Bibić?”. Čuo sam da je Rađo zbog takvih stvari kasnije (pošto je pjevao četničke pjesme na nekoj svadbi) hitno prebačen u knjižnicu u kojoj je završio svoju karijeru. [vule-polača]
(glasova 10, prosjek: 4.1 od 5)
Loading ...
Rađo
Sjećam se kada je jednom ulazeći na čas u naš razred, a znajući da nekolicina od nas učestvuje u pripremi programa za Dan Republike, držeći još dnevnik pod rukom, započeo:
“Pripremali mi jednog sličnog vama za recitaciju. Naučio ti on dosta zahtjevnu pijesmu od B.Radičevića-Put. Nekoliko puta smo probali i nije bilo nikakavih problema. Dođe dan priredbe i izađe ti naš veselnik pred publiku i u tom momentu zaboravi sve što je naučio. Treba da počne, ali on ni makac. Publika se malo primirila, pa počela da se sašaptava pa da žagori. On se počeša po glavi, pa će neodlučno: Mili Bože kud sam zašo…
Gleda lijevo, gleda desno ne bi li otkud da mu dopre spasonosni šapat. U publici sve veća graja. On ponovi, sada još glasnije, nadajući se da će mu sinuti: Mili Bože kud sam zašo…
Na to viknu neko iz publike: U go.na!
Ali prije nego što nastupi opšti smijeh, naš ti se recitator u magnovenju snađe i pokazavši prstom na dobacivača gromoglasno viknu: I tebe sam tamo našo!”